.

… Ивана Стојаковић у инсталацији под називом КОЦКА истраживање релације спољашње-унутрашње доживљава, како сам истиче, као преиспитивање (не)ограничености и (не) условљености човекове слободе, како у физичком тако и у духовном смислу. Прецизно димензионирана али неугледне и нерафинисане спољашњости, “Коцка” Стојаковићеве јасно алудира на моменат лимитирајуће, спутавајуће, трошне, пропадљиве спољашњости, која представља диаметралну опозицију ономе што крије њена магична унутрашњост у коју посматрач може да завири, а његов поглед, заправо око, у сусрету са огледалима буде мултиплицирано, ослобођено и да се креће попут Редоновог чудесног ока-балона, према бесконачности. Таква одударајућа супротстављена спољашњем, унутрашњост, ипак не опстаје и не постоји без ње. Спољашњост постаје битна јер је физички штити, али и кроз интервенцију у виду поглада извана нужна јер је испуњава и даје одређена значења, која код неког могу да пробуде асоцијације на романтичарско неспутано, интуитивно унутрашње око, а код неког опет, на онеспокојавајући систем контроле Орвеловог Великог брата… Мирослав Карић - Историчар уметности Одломак текста за каталог Изложбе „У…унутрасње / спољасње”, Галерија Ремонт, Београд, 2006