Процес - праћење записа кроз простор и време
Визуелни део докторског уметничког пројекта Иване Стојаковић је просторна инсталација врло прецизно и пажњиво поставњена у пространој галерији Дома културе у Обреновцу. Посебна пажња је посвећена распореду низа отисака папира који су претрпели велики број преклапања боје отискиване под великим притиском у дужем временском периоду. Трагови, овако третираног поступка, видљиви су на сваком комаду папира.
Вишеслојност докторског уметничког пројекта "Процес – праћење записа кроз простор и време; просторна вишемедијска поставка" постављена је у наслову теме која наговештава да се ради о комбиновњу претходних искуства на којима се поставља основа за овај уметнички пројекат. Ивана Стојаковић своју посебност гради на питању времена, једна необична ситуација за ликовну уметност, као категорије која се неинтенционо уградила у појам овог уметничког дела.
Полазиште је било у поступку стандардне форме графичког отиска, матрице која наноси боју на папир, значи из класичне приче о графици почиње њена поезија. Појам времена је овде производ врло сложеног процеса испитивања граничних вредности и тумачења ликовних и визуелних појмова. Ако се има у виду да је графика уметност мулти-оригинала, једном матрицом се направи тираж оригиналних отисака, какав је резултат након вишегодишњег понављања отисака на истој подлози? Ово питање подсећа на питање: "Како посматрати визуелну уметност чији видљиви део више не чини саставни елемент дела?", које је давне 69. поставио Харалд Земан. Сада је то питање пред нама. Једним делом ово питање се односи и на пројекат Иване Стојаковић. Разматрање одговора резултирао је поменутом изложбом овог уметничког пројекта.
Овај уметнички рад је пре свега једна акумулација огромне, утрошене енергије, која је у времену трошена и слагана, и слагана, и слагана. Отисци се умножавају до граница издржљивости папира. Енергија је физичка енергија која се користи за отискивање, бесконачно понављање као и ментална, концентрација сваки пут при наношењу боје подешавању притиска, остављању трага.
Свест о трајању која је везана за живот и намера, што је посебно занимљиво, да се овај вишедеценијски процес настави као један животни циклус оставља ово дело са три тачке, као нешто што ће да траје.
Радомир Кнежевић
Редовни професор Факултета ликовних уметности у Београду